Кад је мисао гајена у Ђурђеву

Кад је мисао гајена у Ђурђеву

Ретки су појединци који жртвују приватни сегмент свог живота како би створили општедруштвену вредност. Једна од таквих особа на простору општине Жабаљ засигурно је била Даринка Зличић (Ђурђево, 1934 – Нови Сад, 1990): класични филолог, књижевник,  библиотекар и стручни сарадник на Катедри за историју. Уз сопствена средства и приватне донације, у својој породичној кући у родном Ђурђеву је основала духовни покрет „Мој пут“ познатији под именом „Ђурђевачка школа“. Налазила се на главном путу који је пролазио кроз место. То је и данас типична бачка кућа, која је у то време била прекривена трском и код житеља је од давнина позната као кафана „Код Клизе“. 

Од 1988. до 1990. године унутар њених зидина и у дворишту је куљао духовни живот, развијала се филозофска мисао феноменолошке орјентације и цветала је авангардна уметност. „Мој пут” је био отвореног типа и у њега се улазило по препоруци или по позиву. Ту су се одржавале изложбе, предавања и најчешће изводили перформанси.

Јадранка  Бунушевац, некадашња актерка у раду школе, сећа се да су ову неформално окупљену заједницу чинили уметници и мислиоци  из Ђуђева и околине, Новог Сада и Београда. То су била имена попут: Миодрага Мазарова Пасхе (композитор), Зорана Белића Waissа (сликар), Ненада Бугарчића (зен уметник и калиграф), Мирослава Мандића (сликар и писац),  Радомира Миљојковића (књижевник) и многих други. Са друге стране, како истиче Јадранка Банушевац „женску екипу“ чинила су имена попут графичарке и професорице на Ликовној академији у Новом Саду, Раде Чупић, која је Даринки  Зличић била и велика подршка у реализацији ове идеје. У раду школе су учествовале и Долорес Чаће, психолошкиња и песникиња, Ружица Петровић, харфисткиња и теоретичарка музике, Нада Петронијевић, уредница рубрике о поезији на радију Студија Б, Слободанка Ступар Боба, графичарка, али и многе друге интелектуалке и уметнице.

Принцип рада је био једноставан, наиме тежило се повезивању уметничке праксе и теорије. Најчешће би се једно дело спонтано извело или представило, а затим би присутни расправљали о њему. Како се овде претежно неговала нова уметничка пракса, ови радови су поседовали перформативни и мултидисциплинарни карактер и укључивала су говор, звук, гест, цртеж, текст. Осим индивидуалног критичког изјашњавања присутних учесника о непосредно изведеном уметничком акту, како наводи  Јадранка  Бунушевац, дела су често и готово спонтано интердисциплинарно интерпретирана у контексту теорије уметности, јер је главни циљ ових истраживања било пропитивање саме природе уметности, односно, њеног феномена.

Нажалост, већ припремљен зборник са написаним студијама о изведеним делима ни до данас није одштампан, али упркос томе, остало је сећање на рад ове важне духовне школе и њеног оснивача, Даринку Зличић.

Текст приредио:

др Здравко Рајчетић

теоретичар уметности и медија,

дипломирани педагог и библиотекар

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*