Иво (Иван) Андрић рођен је 9. октобра 1892. године у Травнику у српској породици католичке вероисповести.
Рано је остао без оца, као двогодишњак. Мајка га је убрзо одвела у Вишеград код очеве сестре и њеног мужа, који су, будући без деце, малог Ивана радо прихватили и отхранили.
Андрић је завршио Велику гимназију у Сарајеву 1912. године и започео студије у Загребу и Бечу. Већ као средњошколац је показивао снажан патриотски занос. Својим учешћем у оснивању часописа Зора и Вихор привукао је на себе пажњу аустријске полиције. У периоду пре Балканских ратова је био члан тајне организације која је међу српском и хрватском омладином у Босни заступала идеју о уједињењу са Србијом.
Први светски рат затиче Андрића на Универзитету у Кракову, одакле се, након атентата на Франца Фердинанда, враћа у земљу. Убрзо је ухапшен због свог отвореног патриотског ангажовања. Од 1914. до 1917. године је тамновао у аустријским затворима у Сплиту, Шибенику и Марибору. Помилован је 1917. године, али је убрзо добио позив за регрутацију. Због болести плућа, од које је патио од најранијег детињства, ослобођен је војне обавезе.
Крајем 1917. године Андрић је у Загребу покренуо часопис Књижевни југ, на ћирилици. Непосредно по завршетку Првог светског рата започиње сарадњу са Милошем Црњанским у београдској редакцији Књижевног југа. Часопис је помогао објављивање Андрићеве прве књиге, записе из тамнице под називом „Ex Ponto”. Када је објављен, „Ex Ponto” је постао најпопуларнија књига међу тадашњим средњошколцима. Иако је Андрићево крштено име било Иван, од почетка свог књижевног рада инсистирао је да га издавачи потписују именом Иво.
1919. године, као апсолвент филозофије, добија место секретара у Министарству вера у Београду. Овде Андрић прихвата екавицу у писменом и усменом изражавању, као и у свом књижевном раду. У Београду је објавио своју прву приповетку: „Пут Алије Ђерзелеза”.
1920. године одлази у посланство у Рим, а наредне године у Букурешт. Истовремено активно пише. 1921. објављује књигу „Немири”. Ради као сарадник у Српском књижевном гласнику и часопису Мисао.
1922. године Андрић добија премештај у Трст, одакле је након годину дана на сопствени захтев премештен у Грац. На Филозофском факултету у Грацу пријављује докторску тезу под називом Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине, коју је одбранио 13. јуна 1924. године.
У јесен исте године добија службу секретара у Министарству иностраних послова. Тада, на иницијативу Јована Дучића, започиње сарадњу са листом Политика, која је трајала до краја Андрићевог живота.
На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића изабран је 1926. године за дописног члана Српске академије наука и уметности. Имао је свега 34 године. Убрзо добија намештење за вицеконзула у Марсељу. У то време, Андрић је са Вељком Петровићем био члан масонске ложе „Доситеј Обрадовић” у Београду. 1927. године премештен је у Париз, а потом у Мадрид.
1928. године објављује приповетку „Мост на Жепи”. Следеће године, подстакнут великом изложбом слика Франциска Гоје, у Службеном гласнику објављује своје утиске о изложби. Текст је потписао иницијалима Р.Р. Био је то зачетак Андрићеве збирке есеја „Записи о Гоји”, која је објављена 1961. године.
1929. године постављен је за секретара посланства у Бриселу. Крајем године је краљ Александар Карађорђевић прогласио Краљевину Југославију, а његовим указом је Андрић премештен у Женеву, као секретар Краљевске делегације Југославије. Од 1931. године је унапређен у отправника послова. Исте године у издању Српске књижевне задруге излази Андрићева књига „Приповетке”, у којој су објављене „Мост на Жепи”, „Аникина времена” и „Мара милосница”.
Након службовања у Женеви 1933. године Андрић се враћа у Београд. Интензивно учествује у културном животу града. Две године касније именован је за вршиоца дужности начелника политичког одељења у Министарству. Истовремено постаје члан редакције Српског књижевног гласника, где објављује приповетку „Деца”, док 1936. године у Летопису Матице српске излазе одломци „Знакова поред пута”. Српска књижевна задруга штампа другу књигу Андрићевих приповедака. Наредне године, постављен је за помоћника министра иностраних послова.
На предлог Богдана Поповића, Уроша Предића и Ђорђа Јовановића, Андрић је у фебруару 1939. године изабран за редовног члана Српске академије наука и уметности. У априлу је именован за опуномоћеног посланика Југославије у Берлину. Тамо је имао званичне сусрете са Гебелсом и Хитлером, на којима су договорени срдачни односи између Југославије и Немачке. Уговорио је посету кнеза Павла и кнегиње Олге. Хитлер је гостима у част приредио свечану вечеру, а наредних дана и неколико пријема и излета.
Након што је Немачка без најаве бомбардовала Београд, Андрић се вратио у Србију. Избегао је хапшење од стране окупатора, а време окупације проводи у изолацији. Принудно је пензионисан, али је одбио да прима пензију. 1942. године завршава рад на роману „Травничка хроника”, затим на романима „Госпођица” и „На Дрини ћуприја”.
Непосредно након ослобођења Београда, тек основана издавачка кућа Просвета објављује 1945. године Андрићев роман „На Дрини ћуприја”. Исте године из штампе излази роман „Травничка хроника”, а затим и роман „Госпођица” у издању Свјетлости из Сарајева.
У јулу 1950. године именован је за хонорарног сарадника Катедре за јужнословенске књижевности на Филозофском факултету у Београду.
Своју породичну кућу у Вишеграду, као и значајну новчану помоћ, Андрић је 1952. године поклонио граду за потребе изградње Дома културе.
Две године касније, у издању Матице српске из Новог Сада излази „Проклета авлија”. Интегрални рукопис овог романа од 250 страна под првобитним насловом „Џем”, Андрић је скратио на око 90 страна куцаног текста. Објаснио је да је ово своје дело носио у себи још од времена када је тамновао у аустријским затворима.
Септембра 1958. године оженио се Милицом Бабић, позоришном костимографкињом школованом у Бечу и Паризу. Убрзо у Политици излази његова приповетка „Јелена, жена које нема.” Андрић је признао да је лик Јелене био инспирисан Милицом. Касније је изјавио да је она била његова неизмерна подршка, први читалац и дискретни аналитичар његових текстова.
Следеће године, након критике коју је Петар Џаџић објавио у Политици о Андрићевој књизи „Лица”, писац одлучује да за живота не објави ниједну нову књигу.
1961. године Нобелов комитет саопштио је да је 55. по реду награда за књижевност припала Иви Андрићу. Исте године, у конкуренцији су били неки од најзначајнијих светских књижевника, као што су Грејем Грин, Лоренс Дарел, Џон Штајнбек, Алберто Моравија, и други. Половину од новчаног износа Нобелове награде, Андрић је поклонио тада Народној Републици Босни и Херцеговини у сврху унапређења народних библиотека на њеној територији.
На предлог Добрице Ћосића, Тито је уприличио пријем за Андрића и његову супругу Милицу. Том приликом му је доделио Орден Републике са златним венцем за заслуге на раду у пољу књижевности и културе. Више од деценију касније, Андрић ће, на захтев предлагача, написати кратак текст о Јосипу Брозу као прилог његовој кандидатури за Нобелову награду за мир.
У међувремену, излазе преводи и издања Андрићевих дела на различитим језицима, у свим деловима света. Као интелектуалац највишег ранга, Андрић интензивно учествује у културном животу некадашње Југославије. Са нарочитом пажњом се опходи према библиотекама, којима често дарује књиге и новчана средства. Одржава контакте са најзначајнијим домаћим и страним писцима свог времена.
1968. године Милица Бабић је изненада преминула у њиховој кући у Херцег Новом. Након њене смрти, Андрић постаје меланхоличан. Дубоко зашлог у године, здравље га слабије служи, као и слух и вид. Са све већим напором ради на роману „Омер паша Латас”.
1972. године Андрић је поклонио велики број књига Библиотеци града Београда. Изабран је за члана Одбора за свечано отварање нове зграде Народне библиотеке Србије на Врачару, где му је 5. децембра исте године уручена чланска карта број један. Проглашен је за почасног доктора Универзитета у Београду. У свим крајевима Југославије прослављен је Андрићев осамдесети рођендан.
1974. године здравље му је било озбиљно нарушено. Оставио је незавршене рукописе дела „Знакови поред пута” и „Кућа на осами” уреднику Политике, уместо некролога, како је рекао. Сву имовину завештао је својој будућој задужбини, а рукописе Српској академији наука и уметности. Оригинални рукопис романа „На Дрини ћуприја” поклонио је Музеју књижевности у Сарајеву.
Са поносом и дивљењем Андрић је говорио о Босни. Сматрао је својом обавезом да се одужи завичају, што је целог живота чинио, речју и делима. Није желео да се изјашњава о својој верској и националној припадности. Највећим писцем на српском језику сматрао је Вука Караџића, а највећим светским писцем Лава Толстоја. Гетеа је називао генијем.
Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду. Сахрањен је, по заслузи, у Алеји великана.
Извор: „Андрићева пријатељства: (биографија нобеловца)” Радован Поповић (Горњи Милановац, Дечје новине; Београд: Просвета, 1992)
Сузана Узелац, дипломирани библиотекар