Мита Пушкаров је био културни радник из Ђурђева. Сликар, пре свега и песник. Његово рођење обележено је породичном трагедијом, мајка Анђелка му је умрла на порођају и одрастао је под бригом баке у Ђурђеву.
Завршио је Грађевинску техничку школу у Новом Саду, а затим је уз посао завршио и Вишу педагошку школу на одсеку за ликовну културу. Радио је најпре као наставник општетехничког образовања, а касније и као наставник ликовне културе у Основној школи „Јован Јовановић Змај“ у Ђурђеву.
Сликањем се почео бавити као младић, одржавши за живота неколико запажених изложби, од којих је најистакнутија била ретроспективна изложба у Жабљу 1999. године. У његовој техници користио се цртежом на разноврсне теме уз увек присутне завичајне карактеристике.
Интересантан податак је да је за своје родно место направио грб који је усвојен и статутом Месне заједнице Ђурђево. 2002. године је у издању ОНБ „Вељко Петровић“ Жабаљ објавио збирку песама пропраћену његовим цртежом и поговором Дубравке и Радомира Миљојковића.
Своју старост је провео у дому за стара лица у Зрењанину и о томе постоји писмено сведочење. Наиме, Мита се, већ болестан, жали на заборав људи и практичну остављеност на улици. Бол и туга због недостатка љубави, који су тако често наговештени у његовој поезији, добијају нову димензију описујући животни круг човека који се разболео од Паркинсонове болести, која му је оставила телесни инвалидитет, а који је он видео само као слику свог душевног инвалидитета. Овај растанак од живота натопљен у непрежаљеним болима врхуни у чињеници да се Мита Пушкаров упокојио приликом посете родном месту, где је и сахрањен.
