Школа писања ОНБ је простор отворен за старије и младе, за оне који желе да унапреде своје списатељске вештине или да с нама у креативним разговорима и раду открију правац у ком желе да иду!
Желимо да са нашим пратиоцима и корисницима поделимо прве приче полазника, које тематизују један судбински сусрет шумске лисице и птића. Са причом о лисици и птици полазници су се упознали гледањем кратког анимираног филма и имали су задатак да причу обраде, преобликују и заврше онако како су сматрали да је потребно и најлепше.
Свака прича о сусрету је прича о љубави, па вас молимо да труд наших полазника Николаја Трнинића, Добрице Трнинића и Уне Казимир подржите читањем о промишљањем о животу, смеси туге и радости…
Добрица Трнинић:
Лисица и птица – прича о блискости
Кроз згуснуту прашуму, преко камења клизавог од маховине и влаге, између столетног листопадног дрвећа опрезно се креће лисица. Мршава, олињалог крзна, стомак јој се залепио за леђа. Данима није јела. Креће се опрезно, њушка. У ваздуху се осећа влага. Чује се жубор потока и звук неке веће воде. Креће се ка њему, у близини воде може се догодити да укрсти пут са другим животињама. Оне би могле бити плен. Пратећи поток наилази на брану од грања. На њој се два велика угојена дабра отимају око рибе. Рибе има много, мирис је јак, али даброви изгледају тако застрашујуће. Много је рибе надохват шапе, а није јела данима. Када би узела једну, малецку, само једну, да утоли глад. Даброви је нису опазили, неће приметити ако узме рибу. Мора, не скида поглед са даброва, тера се на следећи корак. Полако узима рибу. Спазили су је, окреће се и бежи. Они полазе за њом. Журно се склања у шуму, клизи преко камења, срце јој куца у грлу. Риба испаде, а лисица побеже у загрљај шуме. Страх ју је терао напред. Ускочила је у велики шупљи пањ. Дахће, уплашена, гладна и разочарана. Не може даље. Мисли да би овде могао бити њен крај. Нема више снаге. А онда осети благи мирис, да ли је стваран? Њушка унаоколо, јаје! Храна, коначно! За трен јој се јавила помисао да ово не може бити истинито. Брзо га је подигла, омирисала, додирнула његову храпаву љуску и на језику већ осетила сласт разливеног јајета. Брзо га је стрпала у уста… љуска пуца под зубима. Шта је ово? Нагонски пљује. Птиче! Можда је јестиво? Оно се лагано помера, мало је. Нема везе, боље ишта него ништа. Тако је гладна! Плавкасто сићушно птиче је стајало наспрам ње. Тело му је било покривено паперјем, на округлој глави блистале су големе очи. Придигло се, гледајући у лисицу, отворило је кљун и неспретно се гегало ка њој. Гледало ју је цвркућући. Запрепашћена лисица се повукла, видевши те велике очи и отворен кљун. „Ћију, Ћију!“, брзо и гласно цвркуће. „Гладно је, не могу да га поједем“, размишља лисица. „Од мене тражи да га нахраним. Не, не, не могу!“. Искаче из пања, журно се удаљава. Под ногама јој шушти лишће, чује се жубор потока. Свуда само вода и влага. Хране ни мрва, а тако је гладна. Ћију, ћију – из пања! Лисица застаје у пола корака. Од глади ће птиче брзо угинути или ће га неко појести. Зашто да то не буде она? „Ћију, ћију – врати се, не желим да будем сам!“, чује се из пања. Гладно је, размишља лисица, зове ме да га нахраним. Подиже црвића који гмиже кроз лишће и журно се враћа до пања. Обоје ћемо јести, одлучује. У пању поскакује нестрпљиво птиче. Лисица спушта црва испред њега и птиче га брзо једе. Лисица удише мирис паперја и меса. Лагано се спушта и мирише птиче, на језику осећа укус младог меса. Птиче поскакује и додирује јој њушку кљунићем, радосно. Лисица застаје као скамењена. „Ово је пољубац, па он ме љуби! Потребна сам му, неће преживети без мене. Морам да му помогнем…“ Нестало је осећаја глади. Кроз шуму полако иду заједно. Лисица стрпљиво чека да је птиче сустигне, помаже му да пређе преко воде и преко већег камења. Дани пролазе у потрази за храном. Једу мало, али то им је довољно. Лисица покушава да научи птиче да лети. Тако би се брже кретали и лакше налазили храну. Безуспешно, сви покушаји заврше се смехом или сузама. Лисица није одустајала. „Слушај ме, ти си птица, мораш да летиш! У реду, гледај ме пажљиво, полако подижи и спуштај крила!“ Птиче је било уморно од слушања и понављања. Спазило је шареног лептира. „Тако је леп и лети тако лагано! Погледај га, лијо!“ Птиче је поскакивало за лептиром и млатарало крилима одушевљено. Забављено том игром и само је полетело. Лисица је без речи посматрала и обузела ју је радост.
„Лијо, ја летим, као лептир! Види ме!“
„Летиш, диван си! Лепши си од лептира, дођи! Тако сам поносна!“ Птиче јој слеће на длан. „Дивно је летети!“, каже. „Радујем се због тебе, летећеш ти високо и далеко, видећеш.“ Грли птиче, дуго, дуже него икад. Подиже поглед ка небу и види птице. Грли га још чвршће и пита се да ли су те птице његово јато. Дани и ноћи смењују се у истом ритму. Лисица осећа да ће се тај ритам ускоро променити. Приближава се јесен, птиче расте. Да ли се ближи дан када ће је птиче напустити? Њено птиче лети све сигурније и дуже. То је радује, али и плаши. Једног јутра одвела га је до пања где га је пронашла. Показала му је и брану коју су направили даброви. И даље је била пуна рибе. Даброва није било на видику. Договорили су се да птиче одлети у извидницу и брзо се врати ако су даброви близу, а да лисица за то време до пања однесе што више рибе. Али даброви су били ту. Вечито сумњичави и у страху да ће неко украсти рибу, даброви се нису много удаљавали од бране и спазили су лисицу и птицу. Појурили су их иза бране према реци. Лисица је трчала кроз воду и преко камења, птиче је летело изнад ње. Стигли су до водопада, лисица није имала куд. Било је сувише високо да би скочила, обале су биле стрме, даброви су је сустизали. Изнад ње летело је птиче. „Хајде спустићу те доле! Могу ја то, веруј ми“, викало је птиче и вукло лисицу за шапу. „Хајде, хајде, пружи шапе, пожури!“ Даброви су се приближавали, лисица је погледала преко ивице водопада. Тако је високо, стравично изгледа вода која пенуша преко камења. Чује рику даброва све ближе. Пружа шапе и птиче је подиже. Лагано лете. Лисица подиже поглед, и гледа у птиче. Оно се мучи, све теже покреће крила и њихов лет претвара се у пад. Лисица зна да птиче неће дуго издржати. Пушта његове ноге и пада. Без ње оно ће имати снаге да се безбедно спусти. „Лети малени, лети! Даље можеш сам!“ Виче лисица док пада и не одваја поглед од своје птице. Све брже пада, наједном осети како је нагли покрет повлачи. Нешто је снажно држи и нежно спушта на обалу реке. Подиже поглед, испред ње слеће велика снажна рода, а поред њено птиче. Гледа их, исти су, припадају једно другом. Велика птица шири своја моћна крила и за час нестаје. Тренутак касније појављује се са великом свежом рибом у кљуну. Спушта је испред лисице. „Хвала што си чувала моју бебу“, каже и слеће испред мале птице и лисице. Птиче јој нежно кљуном додирује њушку. „Идем сада, моје јато полази. Али вратићу се, лијо. Поново ћу доћи кад дани постану дужи и топлији, вратићу се и наћи ћу те. Чувај се!“ Одлепршало је до старије птице, а затим су заједно одлетели и придружили се великом јату. „Чувај се, најдражи“, тихо је прошаптала лисица, пратећи их погледом и држећи у шапама рибу. Дани су били све краћи. Зима је била блага, па је лисица могла да лови рибу у плићаку реке, недалеко од места где се растала са родама. Када је снег почео да се отапа, знала је да нови циклус живота почиње. Све чешће је гледала у небо. Сваки лепет крила у шуми изазивао је у њој трзај наде. Све док једног јутра испред ње није пала риба и спустила се лепа млада птица. Њено птиче! Очи и радосни омех остали су исти. Загрлили су се чврсто. Мирис топлог перја био је сада мирис љубави…
Уна Казимир:
Прича о лисици
Тај дан сам, као и обично, сама тумарала шумом. Била је необично пуста. Ја сам бећ била огладнела. Дуго ништа нисам јела. Међутим,у близини није било ничега што бих могла јести. Отишла сам чак и до поточића не бих ли нашла нешто, али ништа… И тако сам наставила да идем по шуми гладна и усамљена. Када сам изгубила већ сваку наду, неки звук ми је привукао пажњу. Био је страшан, али сам морала проверити одакле допире. Пратећи звук, затекла сам ужасан призор. Тачно у средишту шуме била је гомила (вероватно све) рибе из поточића. У њој су се хранила два чудна, длакава створења. Били су огромни и тукли су се око рибице као да је немају на претек. Тај део шуме био је ограђен гранама са свих страна. Чудовишта су изгледала сувише глупо, па сам ја одлучила да се послужим којом рибом. Међутим, нису били неспособни као што се чинило. Почели су да реже и да ме вијају. Тад сам испустила рибу. Јер шта сам ја једна мала лисица могла против њих толиких?! Почела сам да бежим. Прешла сам неку стену, а затим се сакрила у један шупаљ пањ. Одлучила сам да будем ту док не буде сигурно.
После неког времена сам приметила нешто плаво. Када сам га подигла, схватила сам да је то јаје. Узела сам га и мало промућкала, али ми је одједном испало. Напукло је и из њега се излегло мало пиле. Било је веома слатко. Плаво и буцмасто са крупним очима које су красиле ту округлу главицу. Погледало ме је тако нежно удахнувши по први пут. Једноставно нисам могла да га ту оставим. Тако малог и беспомоћног. Ипак, морала сам га оставити. Нисам могла себе да прехраним, а камоли њега. И пошла сам пре него што ме запамти довољно добро да му буде жао што идем. Али, било је прекасно. Већ после пар корака чула сам га како крешти. Па шта сам могла очекивати?! Да ће мало пиле попут њега моћи само?! И тада сам схватила. Оно је било само, а и ја сам била. Било нам је суђено. Оно је било поклон од универзума да утоли ову моју усамљеност. И тако смо постали нераздвојни.
Проводили смо сваки дан заједно. Хранила сам га. Чувала. Играла се са њим. Чак сам га учила да лети. Мој живот са њим је поново био леп. Био је испуњен срећом и љубављу. Имао је смисла. Зато сам толико волела Пиле.
Прошло је било већ пуно времена од кад сам га упознала. Делили смо толико дивних тренутака, али један ће заувек остати посебан. Оно ме је позвало на стену и заједно смо гледали пљусак. Тада је рекло: »Спасила си ми живот, знаш. Имам осећај да ти дугујем. Моја највећа жеља је да ја једном спасим твој.» Погледала сам га нежно. Срце ми се убрзало.Тај тренутак од пар секунди је за мене трајао вечно. И тако сам га гледала док је око нас пљуштала киша сачињена од златних нити. Једва сам изговорила: «И ти си мој.» Иако му ништа није било јасно, само ме је загрлило и тако смо наставили да гледамо кишу.
Једног поподнева Пиле је дошло до мене и усхићено ми рекло да су чудовишта напустила шуму. „Коначно“, рекох у себи. Нисам могла да поверујем у то што је Пиле изговорило. Отрчали смо до њиховог скровишта, срећни што је све то напокон наше. И у том тренутку створише се чудовишта. «Насамарили су нас», помислила сам. Кренули су да нас вијају. Пиле је полетело, а ја сам потрчала. Није било места на ком сам се могла сакрити. Трчали су за мном све време. А он ми се изгубио из вида. Напустио ме је. То је било све што ми је тад пролетело кроз главу. Па зар и он?! Закључила сам да ако преживим више никада никоме нећу веровати.
Таман сам помислила да сам им умакла, кад оно ћорсокак. На крају мог пута налазио се водопад. Већ сам почела да паничим када се одједном створило Пиле. Било је са још једном већом птицом. Узели су ме ножицама и спустили низ водопад. Када смо сишли, видели смо како нас траже, а онда се разочарано враћају назад.Тада ми је Пиле представило своју маму. Рекао је да су се скоро упознали и да су веома срећни због тога. И ја сам била срећна због тога… Али то није трајало дуго, јер је Пиле рекло: «Морам на југ са својим јатом. Жао ми је. Волим те и ценим све што си учинила за мене. Надам се да сам ти се бар мало одужило. Само немој бринути пуно. Вратићу се на пролеће. Надам се да ћеш ме чекати.» Осетила сам сузу како ми клизи низ образ. Све је постало мутно и нисам имала даха. Пиле је одлетело не допустивши ми да било шта кажем, а ја сам га посматрала како лети не заустављајући га јер сам знала да иде на боље место.
***
Увек сам уживао у летењу. Поготово тада. Са својим јатом сам летео кроз облаке док ми је ветар ћарлијао кроз перје. Лет је био поприлично дуг. Напокон смо стигли и ја сам одмах пошао до Лисичине куће. Међутим, тамо није било никога. Почео сам да облећем шумом успаничено. »Како је нема?», помислих у страху. Онда сам отишао до скровишта чудовишта, али ни тамо није било никог. Чак ни чудовишта. Нисам знао како ни зашто, али сам био срећан што их више нема. Предуго су прогањали све становнике шуме. Био сам очајан што моје лисице није нигде било. Тако сам одлучио да се вратим у њену јазбину и чекам је. Када сам стигао, са мојом лисицом играла се једна мала лија. У њима сам видео нас. И мало сам се осећао изостављено. Но, ипак сам ја тај који је отишао. Из неког разлога се нисам спустио доле. Нисам јој се јавио. Нешто ми је говорило да је нашла свој мир, а ја свој. Осетио сам се вишком. И тако сам је оставио да буде срећна. То је и заслужила.
Николај Трнинић:
Лисица и птица
Ишла је лисица мрачном, густом, хладном шумом. Ничега није било за јело. Стигла је до великог језера, а оно је било ограђено дрвеном браном. Тамо је било толико риба да су два дебела дабра могла да се госте макар деведесет девет дана. Помислила је да ако узме само једну рибу даброви ништа неће наслутити. Али је погрешила. Кренули су за њом, а она је потрчала уз брег ка шуми. Док се пењала испустила је рибу. Ипак је наставила да трчи и ушла је у велики, тамни пањ. Престрављена. Кад тамо – јаје. Била је радознала, погледала га је мало боље, превртала га је по шапама и одједном је љуска почела да пуца. Лисица се уплашила, а онда је схватила да је то само птиче и да јој не може ништа. Лисица се двоумила да ли да га поједе, или не. Одлучила је да га не поједе, јер је птић био мали, сам и незаштићен. Изашла је из пања. Узела је гусеницу и однела је птићу. Било јој је жао да га остави самог. Повела га је са собом, помогла му је да пређе реку која је била баш брза. Пролазили су дани и недеље, лисица је заволела птића. Учила га је да лети, мада је у томе тек успео један лептир. Птић је кренуо за лептиром и када је он узлетео више, полетео је и птић. Када је птица савладала летење, вежбали су за лов на рибу. Успешно су завршили вежбе, баш пре него што је почела да пада киша. Попели су се између две стене и чекали да киша престане. Отишли су на починак и кад се лисица пробудила птића није било. Лисица га је тражила свуда, али неуспешно. Вратила се дому тужна. Ускоро се птић вратио, а онда су кренули у лов. Дошли су до бране и одлучили су да узму рибу. Лисица је рекла: „Одлети и узми нам рибу!“ Птић јој је одговорио: „Лисице, погледај иза нас!“ Иза дрвета су их посматрали бесни даброви. Потрчали су за њима. Птић је полетео, а лисица је трчала све брже. Бежећи од даброва, стигли су до водопада. „Ти си ми помогла и хоћу ја исто да учиним за тебе. Дај ми шапе да те спустим доле испод водопада!“
„Нећеш издржати“, рече лисица.
„Хоћу, пожури, ево их, долазе!“
„У реду, важи“, одговори лисица и пружи шапе.
Заједно су полетели низ водопад. Птић је све теже замахивао крилима. Лисица је то видела и пустила се. Учинила је то да би птић преживео. Док је падала, одједном ју је друга, много снажнија птица ухватила и спустила на земљу. Птић је слетео поред лисице и рекао јој да је то његова мајка. Мајка птица обратила се лисици: „Хвала ти што си ми чувала птиче! Ми сад морамо на југ.“ Мама птица је уловила голему рибу и дала ју је лисици. „Изволи, заслужила си ово због свега кроз шта си прошла да спасиш моје дете.“ Кад се птић наредне године вратио, лисица није била ту. Дошао је чак и до даброве бране, а тамо га је чекала раздрагана лисица. Птић је слетео и лисица му је рекла да је сва риба из језера коначно њихова, јер су даброви напустили брану…