Жабаљ: Простор Жабља је био насељен још у праисторијско доба. У Жабљу су из тог периода откривени остаци густо збијених зграда које формирају насеље, у науци познато као „Нова Земља“. На основу „резултата рекогносцирања и мањих заштитних истраживања на овом насељу, очигледно се ради о највећем насељу овог доба у Шајкашкој.“1 Истраживањем поменутог локалитета, откривен је слој старије вичанске културе „изнад кога се формирао слој млађе потиске групе.“2 И „управо на овом локалитету, бележи се јужна граница потиске групе.“3 Теорија претпоставља, на основу аналогије, да на локалитету „Нова Земља“ постоји присуство културног слоја који припада културним групама Tiszapolgàr и Bodrogkeresztúr , међутим, „материјални остаци су оштећени великом ерозијом насеља обрадом земље и атмосфералијама.“4 Истраживања су вршена на највише угроженим деловима насеља, где је нестао већи део културног слоја.“5 Присуство још једне културне групе откривено је на основу насеобинског материјала и оставе у Жабљу 6, а то је присуство тзв. Баденске културне групе.
Остаци из бронзаног доба на локалиту Жабља не постоје и, само се претпоставља да су на овој територији живели припадници Белегишке културне групе.7
Што се тиче гвозденог доба, истраживања нам откривају да су до продирања Римљана „у јужној Бачкој живела слободна келтско-дачка племена.“8 Келтска присутност у Бачкој се везује за II век старе ере. Археолошка налазишта потврђују да „југоисточно од данашњег Жабља постоје три брежуљка, остаци некадашњег земљаног утврђења, а у атару према Мошорину још 14 оваквих брежуљака – остатака утврђења непознатог порекла.“9 На простору општина Жабаљ и Тител, постоји неколико археолошких локалитета који указују на присуство келтске и дачке културе, али такође и на присуство Сармата и Римљана. Археолошка истраживања из шездесетих година прошлог века, пружају нам драгоцене податке о присутности ових култура: „Врло интезивно је у периоду латена била насељена територија данашњег Жабља. У потесу „Врачара“, јужно од села, а близу канала односно старог Тисиног рукавца „Девењ“, видљиви су интезивни трагови већег насеља.“10 Овде је пронађен веома обилан керамички материјал, три савијена копља „која сигурно потичу из гробова спаљених покојника, па се може претпоставити да је уз насеље овде постојала и некропола.“11 Трагови насеља, али веома нејасни, уочени су и дуж Јегричке баре на локалитету „Нова земља“ и на локалитету „Вашариште“, „са слојем који индицира присуство дачког материјала, а код уставе Јегричке нашло се приликом земљаних радова на културни слој с латенским кућама.“12 Такође, материјал пронађен на локалитету „Нова земља“ који се пружа „у потесу „Мартинци, северно и источно од села“13, открива постојање сарматског насеља са бројним остацима керамике и животињских костију, како сарматског, тако и римског порекла. Међутим, на територији „Шајкашке не поседујемо до сада ни један налаз који би се могао приписати Хунима или Готима.“14 Док у осталим деловима Бачке постоје такви докази, нпр. на локалитету Каравуково (датиран на В в.н.е.) или Змајево. О аварском присуству на подручју Шајкашке сведочи неколико археолошких налазишта откривених код Титела, Ковиља и Каћа. Поједини римски ратни извештаји из VI в.н.е. и VII в.н.е. обавештавају нас и о присуству Словена у панонској низији, који су се кретали заједно са Аварима.15
Доласком угарских племена у панонску низију у IX веку, и истовременим протеривањем Бугара са ове територије, Жабаљ, као и цела Шајкашка улази у састав, касније формиране угарске државе.
Историографија бележи да је „знатно пре оснивања садашњег Жабља постојало насеље Зебље (латински Себле).“16 Тако је на овом месту краљ Ладислав IV Куманац (1272 – 1290.), за време свог боравка близу ушћа у Тису издао две повеље. Даље, Жабаљ се (мађарски Zsablya)17 помиње и 1514. године, у вези са великим сељачким устанком Дожа Ђерђа. За време мађарске владавине Жабаљ је био у саставу бачке жупаније. Касније, турским освајањем панонске низије, од 1526. до 1688. године, Жабаљ (турски Саблиа)18 улази у део тителске нахије и помиње се у два документа – на једној карти из турског периода (1566), и у путописном документу Евлије Челебије из 1682. године, у којем се наводи да је Жабаљ насељено место.19 Доминантна привредна грана и у време турске власти је пољопривреда: обрађује се земља, гаје свиње и овце, али и пчеле, изловљава се риба из оближњих река и рибњака.
У време аустро-турског рата (1683-1699.), Жабаљ је често мењао свог господара, већ према ратном исходу. По окончању рата и успоставе Карловачког мира (26. јануара 1699.), у Жабљу је боравио и знаменити аустријски војсковођа Еуген Савојски, када је „одавде по закључењу мира распустио своју војску.“20 Одлуком карловачког мира, морало је бити порушено и утврђење у Жабљу које је принц Еуген изградио као меру обезбеђења од притиска турских снага. Након ових догађаја Жабаљ и „цело подручје касније Шајкашка поново је припојено бачкој жупанији, којој је припадало и пре турских освајања.“21
Од 1701. до 1751. године, формирањем Потиске војне границе, Жабаљ постаје утврђени шанац са посадом од 250 људи, а након тога, од 1763. до 1873. године, оснивањем Шајкашког батаљона био је седиште компаније. Шајкашки батаљон је у етничком смислу био састављен, у највећем броју, од Срба-граничара (Шајкаша) и учествовао је „у скоро свим ратовима које је Аустрија водила за време постојања ове војне формације.“22 Међутим, Батаљон је „у свом пуном обиму употребљен само за време аустријско-турског рата од 1788. до 1791. године.“23 Треба истаћи да су Срби-граничари доведени на Тису и Дунав из тзв. Горње Земље, са подручја северне Угарске. Након укидања дунавских шајкашких станица у Ђуру, Коморану и Острогону, „када су се шајкаши морали са својим породицама преселити у јужну Бачку, која тада по њима названа Шајкашка.“24 Становништво се, у овој новоформираној области, поред професионалне војне службе бавило ратарством, сточарством и изловом речне рибе.25 Граничари су били само уживаоци земље која се сматрала војном леном, односно феудом. Лена се делила на породично добро и иберланд (слободну земљу). Породично добро се није могло отуђити и оно је било државно, док се иберланд могао слободно продати, али уз посебне услове, јер је поседовање земље у Шајкашкој било строго скопчано са граничарском службом и војном организацијом.26 Међутим, било је у доброј мери развијено занатство и то пре свега за војне потребе, а затим и за свакодневни живот Граничара и њихових породица. Интересантно је приметити националну обојеност која је карактерисала бављење једним занатом. Кројачи, обућари, сарачи, ужари и чизмари, махом су били Срби. Ковачким занатом су се у великој мери бавили Немци и Роми, мада је у Жабљу било и Срба који су се бавили овим послом. Столарским, тесарским, коларским и циглерским занатима искључиво су се бавили Немци и Чеси. Они су, такође, чинили и већину зидара. Дућанџије (трговци) били су махом Срби. А почетком 19. века радиле су под закупом и две крчме.27 Све ове занатлије су у Жабаљ, као и на цео простор Шајкашке, насељаване посебним војним одобрењима.
Због поплава 1770. године, у којима је Жабаљ тешко страдао, на молбу његових житеља 1783. године, аустријски цар је одобрио премештај места. Становници су Жабаљ напустили 1784. године, да би на погоднијем и узвишенијем месту основали Нови Жабаљ. Куриозитет је, да је средства за зидање нове православне цркве у Жабљу, због лојалности Шајкаша аустријској држави, свој лични прилог дао и аустријски цар Јосиф II. Општина је тада донела одлуку да се у знак захвалности према цару, Жабаљ званично преименује у Јозефово или немачки Josepsdorf  28. Међутим, код Срба је у свакодневној употреби задржано старо име Жабаљ.
Школство се у Жабљу развија од 1735. године када се оснива прва српска школа, тзв. „општинска народна школа“.29 1780. године по наредби цара Јосифа II, Жабаљ заједно са Тителом и Ковиљом, добија тзв. немачку тривијалну школу. Вредно је помена да се у том периоду у „Жабљу налазило седиште православног протојереја за општине Батаљона.“30 Такође је у Жабљу било седиште самосталне католичке парохије (од 1804. године) у чијем саставу су биле општине Жабаљ, Госпођинци, Надаљ, Чуруг, Ђурђево, Сентиван (данас Шајкаш) и Каћ.
Револуционарне 1848/49. године, Срби су, због заштите својих националнх права, дошли у директан сукоб са политичким и територијлним тежњама Мађара у формирању унитарне и једнонационалне мађарске државе. Овај сукоб се рефлектовао и на Жабаљ када га задесила мађарска одмазда 1848. године у којој је страдао велики број Жабаљаца, како у самом месту, тако и у збеговима. Поред опљачкане или уништене приватне својине, запаљена је и оскрнављена зграда српске-православне цркве у центру места.31 Жабаљцима је требало више од деценије да се материјално, економски и демографски опораве од ових ратних догађања.
На несрећу, политичке прилике поново не иду на руку Србима, тако је аустријско-мађарском нагодбом (1876) формирана нова Аустро-Угарска држава, а том акту је претходило развојачење Границе 1873. године. Овим чином је укинут и Шајкашки батаљон који је „у административно-политичком погледу уклопљен у састав бачко-бодрошке жупаније.“32 Расформирањем Батаљона настају два среза: тителски и жабаљски. Под жабаљски срез потпадају општине: Жабаљ, Ђурђево, Госпођинци, Чуруг и Надаљ. Укидањем Батаљона започиње и економско пропадање становништва које је било приморано да са војничко-пољопривредног режима живота и управљеног привређивања, пређе на режим искључиве аграрне производње, што је довело до тешких економских последица, за нове, тржишне услове, неспремно становништво Шајкашке, па и за становништво у самом Жабљу. Као мера самопомоћи у Жабљу се оснива Прва шајкашка штедионица – задруга од 1884. до 1908.33 Овакви облици помоћи су развијани на целој територији Војводине, међутим, нису донели значајније резултате, већ су напротив, довели до још већих економских невоља претерано задуженом становништву. Све ове околности су условиле и промену националног састава становништва у Жабљу, те се након развојачења границе у њему насељава већи број Немаца и Мађара, међутим, српско становништво је и даље по бројности најдоминантније. Према попису из 1890. године, Срба је било 4.690, Мађара 1.017, Немаца 884, Русина 17, Румуна 6, Хрвата 2 и осталих 81.34
Завршетком I светског рата, 25. новембра 1919. године, уједињењем Војводине са Краљевином Србијом и Жабаљ улази у састав новоформиране државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У новој држави Жабаљ задржава позицију центра среза као део Дунавске бановине.
Економски гледано у њему се поред највише заступљене пољопривреде, снажно развија занатство, а слабије индустријска производња. Од индустријских постројења у Жабљу раде три млина, две циглане и кудељара. Задругарство је добро развијено како у целој Шајкашкој тако и у Жабљу, те се оснивају две српске и једна немачка земљорадничка задруга. У овом раздобљу буја богат политички и друштвени живот. Од културиних институција у Жабљу је „постојала српска, немачка и читаоница младих Русина.“35 Жабаљ тог времена је лепо уређено место са јавном баштом у центру, јавним купатилом и отвореним базеном. Саобраћајно, Жабаљ је био друмски спојен са Новим Садом. Железнички саобраћај у овом месту почео је да се развија изградњом пруге Нови Сад – Жабаљ – Бечеј – Сента.36 У том периоду је за потребе промета људи и роба, изграђена велика железничка станица, која постоји и данас.
Други светски рат за Жабаљ значи нове невоље. Када је Мађарска извршила окупацију Бачке и увела 11. априла 1941. године Војну управу 37, Жабаљ се нашао у саставу Мађарске државе у „поново освојеном ‘Јужном крају’“. У децембру 1941. године, Мађарска је „ту окупацију озваничила у парламент као ‘враћање области матици држави.’“38 Са оваквом ситуацијом се већина становника није слагао, те је као и у целој јужној Бачкој започело прегруписавање снага отпора. У јулу месецу 1941. године у жабаљском атару су „вршене и контролисане од стране МК КП“39 раширене и веома успешне акције паљења жита и уништавања пољопривредне механизације. Због све већег притиска окупационих снага „средином децембра 1941. године месни одреди жабаљског среза, измичући притиску непријатеља, нашли су се на салашу Гавре Пустајића у жабаљском риту. Тада је штаб партизанског одреда преузео непосредно руковођење овим одредима.“40 Тим чином је формиран Шајкашки партизански одред. Због слабе бројности у људству и опремљености, Одред није био значајније активан на терену, међутим, непријатељском офанзивом, илегална мрежа је откривена и тада долази до оружаног сукоба чији је исход био фаталан за партизански покрет. Кулминација сукоба се десила 4. јануара 1942. године, када је отпочела офанзива мађарских фашиста и жандарма.41 У овом сукобу није било значајних војних губитака, међутим, окупационе снаге су целу ову ситуацију искористиле као оправдање да 5. јануара, са јаким војним и жандармеријским снагама отпочну велику одмазду над цивилним становништвом у Шајкашкој и Новом Саду, па и у самом Жабљу.42 У историји и у народу, овај догађај се памти као „Злогласна рација“. Тих дана је „највећи број ухапшених убијен је на насипу Јегричке, у непосредној близини њене утоке у Тису“43, испред малог моста који носи име „Црна ћуприја“. Након погубљења, тела жртава су бацана у воду Тисе и Јегричке (у погрому је убијено 653 становника Жабља)44. Рација је плановима мађарске владе искоришћена за етничко чишћење српског живља са простора Шајкашке.
Након рације, у Жабљу се веома тешко живело. Становништво је било у сталном страху од нове одмазде. Уведена је мађаризација личних имена грађана српске националности и свих натписа на фирмама. Поред тога: „Вршен је притисак за прелазак из православне у католичку веру, а на име трошкова војне акције у рацији, становници српске народности су морали приложити новчана средства на име његовог покрића.“45 Многи становници су моблисани у радне јединице тзв. „мункаше“46, а млади Срби су морали ићи на предвојничку обуку (тзв. левента) која се одвијала искључиво на мађарском језику. Због десеткованог становништва, али малог броја бораца на терену, до краја рата у Жабљу није било већих акција, те се део бораца из жабаљског среза уклопио и ратовао најчешће у Срему, у новоформираном Бачкобарањском одреду. Пред крај рата снажним продирањем снага Црвене армије, потпомогнутим јединицама југословенских партизана из правца Баната, започело је ослобађање Шајкашке. Уласком III чете Шајкашког партизанског одреда, становништво Жабаља коначно је дочекало ослобођење свог места 22. октобра 1944. године.
Послератне године за Жабаљ значе време друштвене, привредне и културне обнове. Тада наступа период дубоких друштвених, привредних и демографских промена. На нивоу локалне управе, Жабаљ задржава своје централно место среза на територији, у то време, Аутономне Покрајине Војводине. У заносу социјалистичке обнове који је захватио нову Југославију, педесетих година прошлог века, обнављају се школе, гради се нова зграда садашње општине и дома здравља, формира Народни универзитет у Жабљу. Као основни носиоц културног развоја самог места, али и Ђурђева, Госпођинаца и Чуруга, ова институција покреће рад месних биоскопа, јавног разгласа, оснива библиотеку и огранке у сва четири места среза. Народни универзитет 1964. године формира Завичајни музеј са Спомен збирком на Тиси. Осамдесетих година иде се корак даље, општина Жабаљ и Универзитет у Жабљу оснивају Спомен подручје које обухвата низ важнијих археолошких локалитета, стару црпну станицу, поменуту Спомен збирку, две зграде шајкашких граничара, сплет каналске мреже и рибњак.
Привредно, Жабаљ се наслања на традицију пољопривредне производње, те су у њему након рата основане пољопривредне задруге „Јединство“ и „Шајкашка“. У овим годинама са успехом ради паприкара и свилара. На традицији предратне производње, паралелно се развија и млинарска индустрија. Изловљава се риба из рибњака, а седамдесетих година прошлог века, развија се туризам који у ово бачко место доводи, у највећем броју, ловце из Италије. На богатим ловиштима у Жабаљском атару претежно се лови фазан, дивља свиња, зец и срндаћ. У Жабљу се развијала и кланична индустрија, а осамдесетих година, креће са радом једна од највећих и, у то време најмодернијих шећерана – „Шајкашка“. У Жабљу је са значајним успехом радио и производни погон новосадске фабрике „Југодент“. Индустријски развој Жабља обухвата рад још једног важног привредног субјекта, а то је фабрика за производњу вентилације, вентилационих система, опреме за сточарство, електричних грејача и пећи на гас – „ВОС“, која је основана 1976. године.47
На спортском плану у Жабљу се након другог светског рата негује, и то са запаженим резултатима, рукомет, бокс, фудбал, и коњички спорт. Круна развоја спортског живота у Жабљу, чини изградња нове спортске хале. У близини Жабља, на обали Тисе, 2003. године, отворен је и Голф центар – голф терен „ са свим пратећим објектима“.48
Административно, Жабаљ је и данас централно место. У њему се налази општинска управа, скупштина општине, суд, катастар, геодетски заводи, дом здравља, служба хитне медицинске помоћи, предшколска установа, основна и средња школа ученика у привреди и ватрогасна станица. У Жабљу ради велики број трговачких и занатских радњи, отворени су бројни угоститељски објекти и банке. Жабаљ је гасификован још средином осамдесетих година прошлог века. Сви ови показатељи говоре да је Жабаљ израстао у удобно место за живот, не само због развијене инфраструктуре, већ и због саобраћајних веза. Смештен на магистралном путу Нови Сад – Зрењанин, између два јака привредна и културна центра, ова бачка варош има све предуслове за свој, још снажнији свеукупни развој.
Географски положај, саобраћајне везе, климатски услови, карактеристике земљишта
Жабаљ је удаљен од реке Тисе 12 километара. Међутим, „Жабаље је ограничен двема речицама. На северу је „доста изражен меандер Јегричке, а на западу мања десна притока Јегричке.“49 Водени токови су обликовали и његов данашњи изглед: „Ове речице су чак утицале да се Жабаљ топографски неправилно развија.“50, мишљења је Бранислав Букуров.
Даље, Жабаљ је изграђен на раскрсници путева, „који се унакрсно секу у центру града.“51 Друмски, Жабаљ је повезан старим асфалтним путем (тзв. потиски пут) који се простире правцем север-југ. За време Аустро-угарске монархије ово је била важна саобраћајница која је повезивала Жабаљ преко Титела, Бечеја и Сенте са Сегедином. Други асфалтни пут, који се простире правцем запад-исток, повезује Жабаљ преко Зрењанина са Темишваром. Трећи, модеран асфалтни пут изграђен почетком осамдесетих година прошлог века „повезује Жабаљ с Новим Садом најкраћом – дијагоналном – везом а Нови Сад преко Жабља са Зрењанином.“52 Железнички саобраћај функционише од 1899. године кад је поред Жабља изграђена пруга Нови Сад – Жабаљ – Бечеј – Сента Хоргош – Сегедин, односно Суботица.53 Добар географски положај у односу на околна места и два велика града, Жабљу је обезбедио статус административног центра, како данас, тако и раније у његовој историји.

Др Здравко Рајчетић

1  [Hrsg]: Feudvar I, Das Plateau von Titel und die Šajkašlka Тителски плато и Шајкашка, Oetker-Voges, Kiel, 1998, str. 144.

2 Нав. дело: стр. 144.

3 Исто.

4 Нав. дело: стр. 145.

5 Исто.

6 Исто.

7 Нав. дело: стр. 152.

8 Гавриловић, Славко(урединик): Шајкашка историја I, Матица српска/Војвођански музеј, Нови Сад, 1975, стр.7 

9 Малетић, Михајло (уредник) : Војводина: знаменитости и лепоте, Новинско-издавачко предузеће Књижевне новине, Београд, 1968,стр. 524.

10 Нав. дело: стр. 21.

11 Исто.

12 Нав. дело: стр. 22.

13 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја I, стр. 55.

14 Нав. дело: стр. 72.

15  Нав. дело: стр. 75.

16 Малетић, Михајло (уредник): Војводина: знаменитости и лепоте, Новинско-издавачко предузеће Књижевне новине, Београд, 1968, стр. 524.

17 Поповић, Д. Ј. (уредник): Војводина I, Прометеј, Нови Сад, 2008, стр. 123.

18 Поповић, Душан: Срби у Бачкој до краја XVIII века, САНУ, Београд, 1952.

19 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја I, стр. 114.

20 Нав. дело, стр. 525.

21 Нав. дело 119.

22 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја I, стр. 5.

23 Нав. дело, стр. 5.

24  Давидов, Динко: Горња Земља, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 144.

25 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја I, стр. 30.

26 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја II, Матица српска/Војвођански музеј, Нови Сад, 1975, стр. 211.

27 Исто, стр. 301.

28 Група аутора: Војводина: знаменитости и лепоте, стр. 525. 

29  Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја II стр. 329.  

30 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја I стр. 307.  

31 Поповић, Ј. Душан: Срби у Војводини: књига трећа, Матица српска, 1990, стр. 298.

32 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја II, , стр. 341.

33 Раденић, Андрија: Из историје Србије и Војводине, Матица српска/Историјски институт, Нови Сад/Београд, стр.307

34 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја II, стр. 377.

35 Нав. дело, стр. 497.

36 Букуров, Бранислав: Општина Жабаљ, Природно-математички факултет у Новом Саду – Институт за географију, Нови Сад, 1983, стр. 31.

37 Васић, Ђорђе: Хроника о ослободилачком рату у јужној Бачкој, Савез удружења бораца НОР СР Србије за Војводину, Нови Сад, 1969, стр. 29.

38 Нав. дело: стр. 29.

39 Ћурчин-Филип, Милорад И.: Путевима слободе у равници, Савез удружења бораца НОР општине Жабаљ/Издавачки одбор хронике општине Жабаљ и Редакциони одбор, Жабаљ, 1974, стр. 170. 

40 Нав. дело: стр. 141.

41 Ћурчин-Филип, Милорад И.: Путевима слободе у равници, стр. 218.

42 Нав. дело: стр. 234.

43 Голубовић, Звонимир: Рација у Јужној Бачкој 1942., Историјски музеј Војводине, Нови Сад, стр. 72.

44 Нав. дело: стр. 253.

45 Нав. дело: стр. 278.

46 Васић, Ђорђе: Хроника о ослободилачком рату у јужној Бачкој, стр. 327.

47 Аноним: Општина Жабаљ – Чуруг, Ђурђево, Госпођинци, СО Жабаљ, Жабаљ 2003, стр. 30.

48 Нав дело: стр. 2.

49 Букуров, Бранислав: Општина Жабаљ, стр. 84.

50 Нав. дело, стр. 84.

51 Исто.

52 Исто, стр. 10.

53 Исто, стр. 84.