Евидентно је да у Жабљу постоји традиција играња позоришних представа. Пре Првог светског рата у овој вароши је неколико пута гостовало Српско народно позориште. Између два рата су овде долазила и разна друга путујућа позоришта, али су деловале и локалне дилетантске групе. Након Другог светског рата у Жабљу се организују позоришни „Дани комедије“, а у различитим периодима делују и два аматерска позоришта.
Међутим, ако бисте данас питали једног просечног житеља Жабља која је то значајна историјска личност у области театра пореклом Жабаљчанин, вероватно не бисте добили прави одговор.
То не треба ни да чуди, јер је реч о човеку који није позоришно деловао у свом месту. Стеван Никшић Лала је рођен у Жабљу 1853. године. Пореклом је био из угледне официрске породице. Основну школу је завршио у Тителу, а сходно породичној традицији у Рјеци је дипломирао у кадетској школи, даље се образовао на кадетском институту код Беча. Након четири године је завршио Војну академију у Војнернојштату. Улази у активну службу у аустријској војсци у чину лајтнанта. Никшић је имао добру војничку каријеру до једне вечери када се догодио драматични обрт, епизода која је његов живот усмерила у другом правцу. Тог дана је у једној локалној бечкој кафани група припитих аустријских официра гласно и погрдно исмевала Шајкаше. Све је то слушао и тада присутни Никшић. Познат по свом бурном темпераменту и појачаном националном осећају, ове несретнике је прво сам пребио, а онда им је уз помињање немачких мајки упутио мноштво погрдих речи. Касније је дошло и до двобоја.
Како му је претио војни суд због непоштовања дисциплине, Никшић је био приморан да пребегне из Аустрије у Ниш. Ту је, истовремено кад и познати српски писац Стеван Сремац, службовао као професор цртања у Гимназији “Краљ Милан I”. Убрзо су ови суграђани и великии пријатељи одлучили да у Нишу, са још неколико локалних интелектуалаца, оснују позориште под именом “Синђелић”, које је данас познато као Народно позориште у Нишу. И док је Стеван Сремац писао комаде, Стеван Никшић је за све представе обликовао сценографију и костиме.
Међутим, рад у позоришту је само један део Никшићевог уметничког опуса. У националној историји уметности је остало забележено да је био један од првих уметника који је у српско сликарство и графику увео Арт деко. Иако је био аутодидакт, стручна јавност сматра да се развио у квалитетног уметника. Тако је позната његова повеља издата у Нишу поводом прославе хиљадушестогодишњице Миланског едикта, али и дизајн за насловне стране Фотографског архива који је излазио у овом граду. Није на одмет поменути да се бавио и карикатуром. На пољу сликарства су га углавном занимале националне теме, а са још једним знаментим земљаком Ђорђем Крстићем је осликао иконостас Саборне цркве у Нишу. Такође, излагао је на изложби посвећеној тридесетпетогодишњици ослобођења Ниша од Турака.
Од 1913. је службовао у Београду, где је и преминуо 1938. године.
Приредио:
Др Здравко Рајчетић,
теоретичар уметности и медија,
дипломирани педагог и библиотекар