Данило Киш
22.2.1935. Суботица – 15.10.1989. Париз
Данило Киш, један од најзначајнијих писаца српског модернизма, рођен је у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, Црногорке из Цетиња.
Одрастао је у породици која је била непосредно погођена трагичним дешавањима у Другом светском рату. Отац му је страдао у Аушвицу 1944. године. Након очеве смрти, са мајком и сестром одлази код ујака у Цетиње, где открива импресиван свет литературе у његовој богатој личној библиотеци. После дуге и тешке болести 1951. године умире му и мајка, остављајући за собом младог писца у доживотном неповерењу према илузији идолопоклонства. Ратна стихија и породичне трагедије одредиле су у потпуности даљи животни и стваралачки пут Данила Киша.
Студирао је у Београду, где је дипломирао 1958. године као први студент на Катедри за историју светске књижевности, а две године касније завршио је и постдипломске студије из области руског и француског симболизма.
Говорећи о свом књижевном раду, истицао је да се годинама озбиљно припремао за књижевни занат, као и да је у свим делима, од „Мансарде” до постхумно објављене књиге „Живот, литература”, трагао за својим исконским етосом.
Данило Киш је у свом стваралаштву имао врхунску замисао да индивидуална људска искуства преточи у универзална. У сталном сукобу ероса и танатоса, љубави и смрти, његово дело је израсло из индивидуалних траума узрокованих ратом, деструктивним политичким идеологијама и фанатизмом.
Наступао је као индиректни критичар српског реализма, који је до тада промовисао једну општеважећу књижевну теорију, без разумевања за нова стремљења у српској послератној прози. Сматрао је да би српска књижевност требало да се развија под окриљем европске традиције како би се ослободила баласта натуралног словенског наслеђа. Својим делима отворио је ново поглавље у развоју националне књижевне историје.
Данило Киш је био врхунски ерудит, полиглота, преводилац, предавач, лектор, писац. За свој књижевни рад добио је бројна домаћа и инострана признања и награде. 1973. године за роман „Пешчаник” додељена му је НИН-ова награда, коју је вратио неколико година касније. Када је 1976. објављена његова збирка приповедака „Гробница за Бориса Давидовича”, изазвала је опречне реакције због неосноване оптужбе за плагијат. Две године касније, у полемичкој расправи „Час анатомије”, Киш је одбранио своје књижевно-теоријске ставове на којима се заснива ова збирка.
Умро је у Паризу, 15. октобра 1989. године, али је по својој жељи, по православном обреду, сахрањен у Београду.
Сузана Узелац, дипломирани библиотекар
