Последње вече манифестације „Дани сећања на ледену тишину – 80 година од Рације 1942. године“ која је одржана у организацији Црквене општине Жабаљ и ОНБ „Вељко Петровић“ било је на неки начин сумирање свих утисака и речи које је наша публика примила посећујући редом ове догађаје.
Пред изнова пуном галеријом уприличили смо једно уметничко, поетско и надасве духовно вече у разговору са историчарком уметности и иконописцем Радмилом Несторовић, чије излагање је било пропраћено визуелном презентацијом њених икона мученика, као и читањем поезије посвећене погрому 1942. године.
Радмила Несторовић је надахнуто и пријемчиво говорила о свом раду и мотивима да се бави темом мученика и тренутком њиховог страдања – као тренутком када се најсветлије и најтамније у људској судбини срећу и образују тајну светости, пред којом се иконописац диви и коју покушава да представи људима који се пред иконом моле. Према њеним речима, тема мученика је повлашћена тема у иконописању и обавезује и уметника и молитвеника на поштовање, молитву и сећање које је подсећање на вечни живот ка ком сви идемо. Радмила Несторовић је преносећи своје искуство у раду на темама јасеновачких новомученика заправо повезала два догађаја, временски блиска, али просторно и контекстуално различита у тачку универзалног сусрета свих страдања Срба, које, опет смо се подсетили, јесте континуитет нашег постојања као народа.
У разговор се укључила публика, а верујемо да су најдрагоценије тренутке рефлексије на ову тему омогућили и пријатељи наше установе, ученици Средње школе „22. октобар“ у Жабљу, Катарина Билић и Атанасије Темеринац, рецитујући новију поезију посвећену страдању током Рације 1942.
Манифестација је заокружена молитвом и сви смо напустили библиотеку, потресени, али са утехом у исијавању лепоте вечног живота, у ком, верујемо, бораве сви невино пострадали у погрому, а то исијавање је, свакако, постало могуће посредством уметности, тачније поезије живота:
„О, невини синови природе,
о мудрости проста најсјајнија!
До рођења св’јета истинога,
ви пресретни поклоници сунца!
Ви сте вјерни небесни синови,
вас свјетила луче животворне
носе к творцу, лучах источнику;
луч је сјајна богословија вам,
луч вам жертву у небо уводи,
луч вам творца освјетљава душу!“
Петар Петровић Његош, одломак из спева „Луча микрокозма“