Вељко Петровић је значајна књижевна и академска фигура српске интелигенције с краја 19. и почетка 20. века и један од ретких који је своју значајну улогу наставио да игра и након Другог светског рата и промене идеолошке атмосфере. Рођен је 4. фебруара 1884. године у Сомбору и умро је 27. јула 1967. у Београду.
Завршио је сомборску гимназију на мађарском језику и својим студирањем се усмерио ка Будимпешти, једном типичном избору за то време: студијама права које је започео 1902. године. Истовремено је био питомац Текелијанума. У његовој преписци значајно место заузима пријатељство са Петром Коњовићем и Васом Стајићем. Они су генерацијски били задивљени идејом снагое српске омладине и делили су младалачке идеале о српском уједињењу у матици.
Вељко Петровић је као књижевник највише познат по два тока – родољубивој поезији и реалистичним приповеткама. Као писац и песник је уживао велику подршку угледног Јована Скерлића, који је његову поезију истицао као пример најврлије родољубиве поезије тог тренутка.
Почетком 20. века је био члан уредништва бројних књижевних часописа (загребачки „Србобран“, митровачка „Слобода“, сарајевска „Српска ријеч“, нишка „Савремена питања“) и доспео је у Београд, где је стекао вредна познанства са Симом Пандуровићем и Јованом Скерлићем.
Након завршетка Великог рата, Вељко Петровић је постепено напредовао у каријери унутар Министарства просвете и са тог места је усмеравао бројне токове у уметности и култури, бивајући и чланом масонске ложе. Његове бројне функције се нижу у међуратним годинама: потпредседник Пен-клуба 1929, биран за редовног члана Српске краљевске академије 1936, председник Удружења књижевника 1937, итд.
Остао је доследно заинтересован за српско питање у Мађарској и за писање о Србима у Мађарској, као и о њиховој историји и култури. Због тога је шездесетих година поновио своју посету Будимпешти, повезавши се са новом генерацијом мађарских Срба књижевника, конкретно са Стојаном Д. Вујичићем.
Књижевни рад је започео као и други писци тог времена објављивањем у књижевним часописима појединачних новела и песама. Тек 1920. године отпочео је штампање избора новела: „Буња и други из Раванграда“, „Померене савести“, „Три приповетке“. Иза њега је остало око сто приповедака и пристојан број чланака из уметности и књижевности.
Вељко Петровић је био председником Матице српске у послератним годинама, председником Српске књижевне задруге у Београду и управником Народног музеја у Београду. По његовој смрти је поштујући жеље свог супруга, Мара Петровић завештала граду Београду заоставштину Вељка Петровића, која се чува као легат, али нажалост, још увек затворен за јавност.
2007. године је установљено књижевно признање за свеукупно приповедачко дело савременог писца на српском језику и додељује се једном годишње на сомборској манифестацији „Вељкови дани“.
Општинска народна библиотека у Жабљу носи име ове значајне личности српске културе од 1996. године, када добија статутом свој и сада актуелан назив Општинска народна библиотека „Вељко Петровић“ Жабаљ.