Петар Коњовић је рођрн 1883. године у Чуругу и умро је 1970. године. Порекло води од оца који је био у учитељском позиву и деде који је био сомборски парох, па је својим вишеструким везама са овим градом себе сматрао Сомборцем.
Иако многи познаваоци његовог пута говоре да је погрешио што је уписао Учитеаску школу,он је гајио љубав према учитељском позиву и није се покајао, а своје капацитете у музичком стваралаштву је свакако остварио. Био је наставник виолине у школи, дириговао је ђачким хором, мешовитим хором школе и компоновао је своју прву оперу још као ђак: Женидбу Милоша Обилића.
Паралелно је свој живот водио по музичком, књижевном и позоришном колосеку живота. Тако је у својој 22. години живота отишао у Праг на Конзерваторијум, где је себе формирао и образовао као композитора изразитог националног правца и народног мелоса као извора свог музичког израза. Определио се за компоновање песама на један глас и опера, чему је остао доследан у целој каријери компоновања. Био је у плодним сарадничким односима са Стеваном Мокрањцем, који га је 1907. позвао да предаје у Српској музичкој школи.
Након Великог рата обраћа се једним писмом својим пријатељима Васи Стајићу и Вељку Петровићу са ентузијастичном молбом да “узму ствари у своје руке” у националној култури како би подржали Војвођански покрет.
Његово дело које се издвојило својим значајем, захваљујући и значају једног писца, јесте опера Коштана, по роману Борисава Станковића.
Биран је за члана Српске академије наука 1946. године.
Вељко Петровић, књижевник по ком наша библиотека носи име, био је његов близак и веран пријатељ, који је високо и озбиљно вредновао музичко стваралаштво Петра Коњовића, дивећи се његовом самоуверењу.
1921. године био је управник Позоришта у Новом Саду, а 1920. и 1930. је имао велику породичну трагедију, када су му умрли отац и син.
Син Слободан је био његова вечна кућа и, како је говорио, јача половина његове вере, те је сахрањен у Сомбору, који је постао и вечна кућа самог композитора.