Терезију Гертнер, рођену Рис, једну од две последње Немице у Жабљу рођене с почетка XX века, а које су свој живот наставиле овде и по окончању Другог светског рата, мештани су знали по надимку Мицика. Ни они који су је добро познавали, углавном нису знали њено право име.
Терезија Гертнер је рођена 25. јануара 1916. године у Жабљу, у земљорадничкој породици Рис, од оца Карла и мајке Терезије. У родном месту је завршила основну школу на немачком језику. Породица Рис је била евангелистичке вере. Веома рано, још у детињству је стекла озбиљне радне навике које је имала током целог живота. Радила је много и тешко, прехрањујући своје троје деце које је сама одгајала.
Године 1935. удала се за Георга Гертнера из познате породице жабаљских млинара. Пре венчања је, након отпуста из евангелистичке вероисповести, прешла у католичанство будући да су Гертнерови били међу ретким католичким породицама у Жабљу. Са Георгом (Ђуриком) добија троје деце: 1936. године Јозефа (Јоцу), 1940. године Матијаса (Марка) и 1942. Ерику (Цицу). Живели су скромно. Ђурика је радио код брата од стрица у млину, а Мицика је водила рачуна о деци и домаћинству и поред тога помагала у обављању кућних послова код девера, власника млине, ког су Жабаљци звали Матајз (од немачког Mathias). За време жетве, када се пшеница предавала и млела даноноћно, сама је кувала и припремала оброке за десетине радника који су радили на овим пословима.
Живот у селу је текао у слози. Већинско становништво је било српско, а поред Немаца било је и Мађара, мањи број Јевреја и припадника осталих народа. Мицика се са великом тугом сећала дана када је спровођена крвава рација у Жабљу. Причала је да је кроз прозор скромне куће са својом децом посматрала како фашисти одводе њене добре комшије, целе породице, да се више никада не врате. Један дечак, Јоцин вршњак, затекао се код Гертнерових у кући и видео како му одводе оца, мајку, сестре, браћу и осталу блиску родбину. Мицика га је задржавала да остане са њима, да га сачува од сурове судбине која је претила његовим укућанима. Међутим, малишан се свим својим снагама отимао из њеног загрљаја, побегао, придружио се родитељима и то је био последњи пут када су га видели. Она и Јоца који је тада имао већ шест година, никада нису заборавили ово болно искуство.
Рат је прошао у немаштини и исцрпљујућем раду, у настојању да се прехрани породица. Супруг Георг је био боем, па је и то додатно чинило напорним ионако тегобан живот. Све је било на Мицикиним плећима. У јесен 1944. године, желећи да избегне мобилизацију у мађарску војску, Георг преко Сомбора одлази у Италију, одатле код родбине у Немачку, а затим у Енглеску, одакле се никад није вратио. Контакте са породицом одржавао је до 1960. године, након чега се више није јављао. По свој прилици је тамо засновао нову породицу, потпуно запоставивши Мицику и троје њихове деце.
Један од најтежих периода у Мицикином животу било је време проведено у логору за Немце у Бачком Јарку. Наиме, једног дана, у пролеће 1945. године, док је редила гуске у дворишту Матајзове куће, тик поред млина, улицом је пролазио камион који је „купио“ Немце који су и по ослобођењу Жабља остали у селу. Јоца, који се у близини играо са децом из суседства, видевши да му одводе мајку, потрчао је за камионом и придружио јој се. Камион је испражњен испред зграде жабаљске општине. Тада почиње појединачна прозивка и одређивање оних који ће даље бити депортовани у логор у Бачки Јарак. Мицику су локалне власти поштеделе одласка у логор будући да је свима било познато да је сама са троје мале деце, као и да јој је супруг отишао из Жабља у намери да избегне војну службу у мађарској војсци. Међутим, необјашњива злонамерност, обично присутна кад је људима најпотребнија људскост, преузела је сцену. Прва Мицикина комшиница, са којом је она својевремено била у завади око коришћења баште, отишла је код официра који су у Жабаљ дошли „са стране“ како би обавили задатак и спровели Немце у логор и рекла како и Мицику треба ухапсити и отпремити је са осталим логорашима. Без много улажења у околности, по кратком поступку, наређено је да се и она депортује, а са њом и Јоца, који није желео да се одвоји од мајке. Матијас и Ерика су остали препуштени себи. Тог кобног дана седели на уличном прозору и плакали. Прва комшиница је дошла код њих, покушавајући да их увери у мамин скори повратак.
О две непуне године боравка у логору Мицика и Јоца су будући изложени болним успоменама нерадо говорили. Познати су само фрагменти боравка. Цео Бачки Јарак је био претворен у логор. Немачке куће су испражњене, а испред сваке од њих је дежурао по један стражар. Логор је био издељен на квартове као засебне целине. Кућа у којој су били и данас се налази у Новосадској улици. Логораши су биле углавном жене, деца и старије особе. Хранили су се оним што су затекли у напуштеним кућама, али је тога веома брзо понестало. Потрошено је и оно што се могло наћи у баштама у којима су доскорашњи власници засадили и засејали нешто за своје потребе. Муке су тек наилазиле. Почели су да се хране голубовима и другим птицама, мачкама, псима… Глад је односила прве жртве. Најпре су то били појединачни случајеви, а касније су свако јутро из пренатрпаних соба на којима се спавало на поду, прво изношени они који су преминули у току ноћи.
Мицика је са осталим радно способним логорашима сваког дана одвођена на рад на њивама у близини Бачког Јарка. Рад је био крајње исцрпљујућ за изгладнеле и махом, жене. Једног јутра, Мицика се са групом логорашица запутила ка њиви. Чим је изашла на улицу, опазио ју је чувар Будимир Апић из Жабља. Био је запрепашћен када ју је угледао. По повратку у Жабаљ, одмах је отишао код локалних власти и пронађен је начин да се Мицика и Јоца спасу. Породице Јуришин и Нецков узеле су их за слуге на својим салашима, на период од три године, без накнаде за њихов рад. Тако су избегли готово сигурну смрт. Мицика је служила најпре код Јуришиних, а затим код Стојшиних, док је Јоца све време био код Нецкових. Радили су тешке физичке послове, али им је најтеже падала раздвојеност, поготово када се узме у обзир да су петогодишњи Марко и трогодишња Цица од њиховог одласка у логор били препуштени на милост и немилост околностима које им нису биле наклоњене да буду с породицом.
Одмах по одвођењу у логор Мицика је остала без куће, а то је сазнала тек по повратку из логора. Наиме, бивши власник њихове скромне породичне куће поново ју је продао, а Мицикина сестра Каролина се са Марком и Цицом и својим сином Иваном нашла на улици. Тада им комшија Злоколица уступа на коришћење скромну кућу својих покојних родитеља и ту су боравили извесно време.
Вероватно због велике немаштине тетка Каролина је дала Ерику ради каснијег усвојења жени једног добростојећег жабаљског обућара, који је према доведеној девојчици био веома суров. Кад се Мицика вратила из логора, чувши где се Ерика налази, одмах је отишла по њу и вратила ју је кући. Ерика (Цица) и данас се сећа како су се Мицика и та друга жена физички отимале око ње, вукући је за руке и черечећи је на две стране, свака вођена својим разлозима и осећајима. Тако је изгледао Ерикин сусрет са мајком, након готово две године раздвојености.
Када су се Мицика и Јоца након пар година служења на туђим салашима вратили у село, живели су у кући Ђурђинке Дивнин, која им је дозволила да ту станују будући да су сви укућани били на салашу. Ипак, Гертнерови још увек нису могли да буду заједно. Ерика, девојчица која још није стасала ни за школу, углавном је била сама у кући, обављајући једноставније кућне послове и бринући се о кокошима, налазећи времена и за игру са децом из комшилука. Јоца је и даље служио на Нецковом салашу, овог пута за накнаду, док је Марко по цео дан чувао туђе свиње. Мицика је кувала у кафани, кречила, прала рубље и спремала туђе куће, радила као надничар на њиви, кувала за раднике у новооснованој Земљорадничкој задрузи „Соња Маринковић“ у Жабљу. Кувала је по свадбама као и код других фамилија за време обављања обимнијих сељачких радова, када су куће биле пуне надничара. Мицика је по необјашивом удешавању животних околности чак служила и комшиници из породице Г. која је својевремено била подстрекач њеног одласка у логор. Радила је неуморно, чувајући сваки зарађени динар да прехрани своје троје деце, вођена огромном жељом да од њих начини људе. Педесетих година је извесно време радила и као спремачица у згради општине, а први стални посао је добила шездесетих година у новоотвореном млечном ресторану у центру Жабља, где је зарадила и скромну пензију.
Педесетих година се ова жена суочила са поновним тешким губицима у породици. Након теже болести најстаријег сина Јоце, 1957. године је у десет дана изгубила сина Марка, мало пре његовог седамнаестог рођендана. Овај младић ведрог духа и здравих амбиција боравио је на војној вежби, спавајући на слами која је због обилних падавина тих дана била влажна. То је изазвало болове и болест бубрега, на које се младић жалио, али није нашао разумевање. Наиме, болест је запуштена услед неповерења дежурних лекара и он је доспео у новосадску болницу са туберкулозом оба бурега, након пар дана је преминуо. Марка Гертнера је испратио на вечни починак велики број житеља Жабља.
Мицика од тада, са незацељеном раном на срцу, наставља да живи за своје двоје деце. Начинила је од њих поштене, вредне, поштоване, културне и добре људе, свуда радо прихваћене. Јоца се оженио, а Цица се удала и Мицика је добила четири унуке. Живот је лагано попримао неки другачији ток. Ипак, сви растанци, напори и тешка сећања, обојена дубоким тугама, оставили су трага и утицали су на њено здравље. Умрла је у Жабљу 1981. године у шездесет петој години. Последњих неколико година свог живота је провела у браку са Божин Стеваном из Жабља, који ју је искрено поштовао и волео. Заједно су живели своје најспокојније дане. Знала је да каже да нигде није проживела као код њега. Тако су једно за друго нашли разумевања Стеван – добровољац у руској Црвеној армији и Мицика Гертнерова – последња Немица у Жабљу.
Захваљујемо потомцима породице Гертнер на свим доступним подацима о овој ванредној жени, чији живот сведочи о једном ратном и послератном времену, са свим неспоразумима и неочекиваним изливима, како људскости, тако и зверства у земном животу. На плану културне историје жабаљске општине, сведочанство о Мицики Гертнер је запис о животу једне жене чији је приступ породици, раду и ближњима, ма које вере и националности били, био пример разумевања, љубави и најплеменитијих људских врлина, вођених свешћу да само служење из љубави чини живот смисленим и аутентичним. Том путу је остала верна и тиме свакако заслужује место међу значајним личностима из прошлости наше општине.