Изузетно смо почаствовани да позовемо наше грађане на отварање изложбе о Борисаву Станковићу, организоване у сарадњи са Библиотеком града Београда и ауторком изложбе Олгом Красић Марјановић!
Изложба ће бити отворена у понедељак 19. септембра у 18.00 часова у галеријском простору библиотеке у Жабљу и част нам је да том приликом угостимо уваженог професора др Михајла Пантића, универзитетског професора, књижевног критичара и признатог писца, као и добитника награде „Бора Станковић“ 2022. године. Свакако, захвални смо госпођи Олги Красић Марјановић, аутору изложбе и професору светске књижевности, аутору бројних изложби о српским писцима што је прихватила гостовање и што ћемо имати прилику да угостимо и директорку Библиотеке града Београда, гђу. Јасмину Нинков.
Изложба на коју вас позивамо је први пут приређена 2007. године у Галерији Библиотеке града Београда поводом обележавања 80-годишњице смрти писца.
Забелешке о почецима пишчевог живота и стварања проналазе се у Врању први пут и на њима већином почива документарна грађа изложбе. Иако је дело овог сасвим аутентичног писца српске књижевности на размеђи векова и стилских епоха неупоредиво са делима српске књижевности до тада и касније, како по свом оријенталном печату и сасвим специфичном тематском оквиру, о самом животу писца не постоје обимни подаци, поготово фотографије. Упркос томе, изложбена поставка омогућава богат увид у његова друштвена кретања и књижевни развој.
Борин дух остаје да се гонета у сликама оријенталног југа и ми вас позивамо да скупа ближе упознамо овог великог и непрескочивог српског писца!
Изложба ће у библиотеци гостовати до 30. септембра!
У наставку прочитајте делове интервјуа са Бранимиром Ћосићем, као малени мамац за упознавање духа и рада Боре Станковића:
До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то ни натурализам, ни идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача оно што осећаји створе…
Мој начин рада је врло прост. Носим у глави до краја једну сцену и тек је онда бацим на хартију… Наравно да се исправке касније саме намећу. Али се дешава и ово: имам једну сцену, готово свршену. Почињем да је пишем и неочекивано испод те сцене појављује се једно друго решење, једно друго груписање, друга слика, која ми се никад до тог тренутка није представила духом. То ново решење буде толико јако, да одем за њим без размишљања. Тек ако после неколико дана успем да ту исписану сцену сведем на ону замишљену. Неки пут испадне да је то ненадано решење боље од оног замишљеног и онда га оставим, али…
Не, ја не волим да радим. И тешко је то; то је као кад човек узме да копа…
Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност, ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свакога ближњег.
Ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа.