Јован Солдатовић се родио подно Фрушке горе, у Черевићу, 26. новембра 1920. године. Проводећи своје безбедно и безбрижно детињство у овом сремском селу, показао је прве склоности ка вајарској уметности када је правио прве скулптуре од теста за хлеб.
Након завршетка Гимназије у Новом Саду, уписао је архитектонски одсек Техничког факултета у Београду. Рат је прекинуо његове студије и све до краја рата Јован Солдатовић је учествовао у ратним операцијама, али није престајао да негује своје вајарске вештине, састајући се у атељеу у Новом Саду са другим вајарима и сликарима тог времена.
Одмах по свршетку рата је уписао Академију ликовних уметности у Београду, и то вајарски одсек. Имао је срећу да му је један од професора био чувени Тома Росандић, те је упркос одузимању официрског чина од стране идеолошки усмерених критичара, а захваљујући свом одличном успеху на студијама остао у групи његових изабраника у Мајсторској радионици, где је остао све до средине 1953. године.
Прву самосталну изложбу одржао је 1952. године, када је заправо први пут у представи скулптуре „Лане“ постало очигледно његово пластичко-концептуално опредељење. Наредних година постаје веома активан на уметничкој сцени, добија награде и постаје члан уметничких удружења.
У биографији Јована Солдатовића се издваја 1962. година, која је значајна и за целу Шајкашку област и представља у овом тренутку споменичко наслеђе под бригом ОНБ „Вељко Петровић“ Жабаљ. Наиме, поменуте године је постављен Споменик борцима шајкашког партизанског одреда код Жабља, монументално остварење српске фигуративне скулптуре у споменичкој култури. Ови борци, издужени вертикално и у благом покрету, остављају невероватан утисак својим контрастирањем равници и опомињу на космичку димензију своје жртве. Други споменик овог врсног уметника на територији општине Жабаљ налази се код Чуруга код тзв. треће рампе, у ванредном природном окружењу, усмерен ка равничарском заласку сунца и од уметника је насловљен „Таоци“, а посвећен је спомену на жртве Рације 1942. године.
Оба горе поменута споменика су заправо део спомен-подручја на реци Тиси, посвећеног сећању на војничке отпоре окупацији и цивилне и војне жртве које су пале током Рације и уопште током Другог светског рата. У том смислу ови споменици имају културно-уметничку, али и националну вредност.
Јован Солдатовић је уметник који се на нивоу свог стварања, али и личних сусрета са писцима савременицима повезао са књижевном уметношћу.
Наиме, он је радио споменике посвећене Ђури Јакшићу у Београду и у Дунавском парку, Бранку Радичевићу на Стражилову, као и другим српским писцима, утискујући увек у ове споменике онај покрет, истовремено телесни и нетелесни. Стога је извесно да његова фигуративна скулптура у себи носи спој вертикалне димензије и телесности, служећи као подсетник на „ољуђеност“ (овај термин је користио сам Солдатовић на отварању својих изложби) као врхунски морални домет човека. Његове фигуре су у покрету, али већ и у нестајању физичком, опомена на димензију живота која нам је скривена.
Такође, на интернет страници посвећеној овом уметнику налази се анегдота која сведочи о љубави самог Солдатовића према књижевности. Верујемо, нимало случајно, након што се по некима највећи српски писац двадесетог века, Милош Црњански, вратио из емиграције у Београд 1965. године, посетио је Солдатовићев атеље на позив Младена Лесковца и Бошка Петровића. На његово велико изненађење, Јован Солдатовић је напамет издекламовао поему „Стражилово“ испред писца, касније урадивши и његов портрет.
Док фигуре поменутих споменика Шајкашке вајара Јована Солдатовића „лутају још витке са сребрним луком“, циљајући баналност времена и својим стрелама гађајући срца посматрача који се нађу на овом спомену-подручју, важно је споменути велико уметничко признање Мирослава Мике Антића, у прилог везама овог вајара и завичајности у књижевности. Наиме, у оквиру књижног фонда Завичајног одељења ОНБ „Вељко Петровић“ Жабаљ доступна је монографија Јована Солдатовића, у издању главног издавача Галерије Бел Арт у Новом Саду, из 2012. године. Мика Антић је увршћен у ову монографију литерарним омажом уметнику, те наводимо одломак из ове апологије Солдатовићевог уметничког опредељења:
„Причу да уметници, рођени у равници, носе у крви потребу да усправе свој завичај, научио сам напамет. Има ту нечег озбиљнијег што нема везе са равницом, него са личном судбином. Човек је у себи виши него што уме да замисли на почетку свог хода кроз немушто и немогуће. Он носи стрма питања и издужује ум у окомите дубине. То значи да носи под лобањом гравитацију космоса, а не земљине кугле.“
Биографски подаци у овом тексту преузети су из поменуте монографије и са интернет странице jovan.soldatovic.org