Општинска народна библиотека „Вељко Петровић“ Жабаљ је имала велику радост да 26. априла угости у јавности, која нам у култури намеће толико тога само споља миришљавог и у ружичасто офарбаног, аутора чија је појава свим, али заиста свим Војвођанима који што год читају сасвим позната и вољена – Илију Туцића. Не само да су вољене његове збирке прича, већ се чини да се на једном дубоко људском нивоу између овог аутора и публике која прати ову његову, како сам каже, мисију по Војводини дешава повезивање и развија однос – љубави.
Илија Туцић је промоцију своје књиге одржао као једно ванредно предавање – преиспуњено историјским подацима, етнографски, а понајвише подацима који чине живот или сећања његове породице, фамилије и људи које је на својим путовањима сретао.
По професији новинар, а рекли бисмо, по позиву писац, и то онај са позивом мисионара.
Свака мисија има свој циљ, а има и територијално омеђење – јуче је Жабаљ био тачка сусрета и, верујем, заједничког гонетања на питање шта то заиста чини Војводину коју волимо, те у чему је њена аутентичност. Сигурно сада знамо да није у вицевима о Лали и Соси, а верујемо да ће наши читаоци, позајмљујући књигу у библиотеци, одгонетнути на ово питање у оној мери која ће задовољити њихову глад.
Јер, као што смо се јуче подсетили слушајући Илију Туцића, идентитет као осећање сопства зависи од тога колико јасно и квалитетно можемо себе изразити, а приче о аутентичностима војвођанских живота су премошћавање оне немости коју у себи носимо и живота који чека да буде обогаћен нашим постојањем.
Наша Библиотека, као хранилница завичајног наслеђа, тражи светионике у култури и драго нам је да смо један такав светионик који је управљен ка завичају пронашли у плодном аутору и инспиративном саговорнику Илију Туцићу јер, „када живиш у равници, онда ти је свака грађевина, сваки човек на хоризонту, тачка према којој се управљаш. Светионик.“ Тако рече Илија Туцић, мо можемо само да се сложимо!