На самом почетку трећег извештаја са студијског путовања траговима наших предака у Мађарској занимљиво би било размислити о томе да ли Сентандреју зову северним Хиландаром не само због броја српских богомоља, већ и због једног скоро па медитеранског одличја, које мирисом, бојом и детаљем запљускује посетиоца док се спушта од Саборног храма уским калдрмисаним плочником према Тргу цара Лазара, и сам бивајући у магновењу и изненађен кад на самом тргу не види море, већ плави Дунав. Уколико је та медитеранска варка овуда кружила и кад су се Срби у таласима досељавали и дошли у великом таласу након Сеобе 1690. године, разумљиво је зашто су остали и опстајали, удишући ваздух који је летом могао замирисати на далматинске терасе, или на сењачко брдо, или пак на земунски спуст ка Дунаву.
У једном кишном и необичном дану наша група је ушла у Сентандреју, пратећи водича и домаћина Душана Вуковића, председника КУД-а „Табан“ и једног од 50 преосталих Срба у овом древном градићу. Он је на Тргу Вука Караџића изнео податке о доласку Срба на ове просторе, о верском животу који је тренутно устројен према реалном броју верника, али и према потреби да се функција сва четири преостала православна храма сачува. Интересантан је био податак да су у Сентандреји боравиле и мошти св. кнеза Лазара седам година. Сентандреја је и данас седиште Будимске епархије СПЦ. Поред трга се налази Пожеревачка црква.
Идући главном улицом, која носи име по Србину Евгенију Думчи, дугогодишњем градоначелнику Сентандреје, група се упутила ка централном тргу, на ком се налази барокни крст који су подигли српски сентандрејски трговци у част Срба овог национално важног градића. На овом тргу се налази и Благовештенска црква. У Улици Евгенија Думче је и родна кућа српског романописца Јакова Игњатовића, по ком једна уличица носи име.
Једно од најлепших места и споменика српске културе, на узвишењу према Дунаву, јесте комплекс у близини Саборне или тзв. Београдске цркве, који обухвата зграду архива, библиотеке и Епархијски двор Епископа будимског. У дворишту Саборне цркве постављен је споменик Тихомиру Вујичићу, композитору и етномузикологу. Након краће шетње поред дунавске обале и обиласка Трга цара Лазара, који се налази на месту негдашње прве српске цркве брвнаре, група је посетила савремени Српски црквени музеј са изузетно драгоценом поставком, која сведочи о томе да је Сентандреја духовно стециште Срба у Мађарској, а њени споменици су залог трајања оног суштинског завета матичној духовности и култури у њиховом идентитету.
Посетом музеју је обилазак завршен, те су ученици са пратиоцима имали слободно време за разгледање и упутили су се према Србији.
Хвала нашим драгим пратиоцима и корисницима што су сведочили исписивању овог тродневног дневника са студијског путовања средњошколске омладине Општине Жабаљ!